Unikatan pristup razvoju tradicije: Dinamika

Dinamika music, kvartet u sastavu dve elektronske violine, elektronski violončelo i DJ Grappelli, nastupio je tokom vikenda u Gradskom kulturnom centru. Veče izuzetne energije, skoro adrenalinskih vibracija u izuzetno pozitivnoj atmosferi kome se prepusto jedan broj Užičana, istinskih ljubitelja, kako dobrog zvuka tako i izazova novog, bilo je jedno od onih o kome će se dugo pričati. Repertoar od Baha, Mocarta, Pjacole, preko rok kompozicija Džoa Kokera ili Majkla Džeksona između ostalih, do etno muzike Južne Srbije u prepoznatiljivo tročetvrtinskom taktu koji poziva na igru, obrađen na originalan način od strane gostujućeg kvarteta bilo je nešto novo što se prvi put čulo uživo u Užicu. Po uzoru na svetske koncertne dvorane na kojima Vanesa Mej ili Two cellos podižu publiku do ovacija, u manjem prostoru u Užicu, Dinamika je svojim nastupom napravila skoro istu atmosferu.

Dinamika music postoji od 2012. kao duo Dinamika, i kroz zajednički rad, razmišljanja i saradnju sa kolegama, došli smo do toga da sada nastupamo u kvartetu. Volim da ovo nazovem string kvartet, moderan string kvartet XXI veka, iako naš četvrti član ne svira konkretno instrument na nastupima, ali on radi na našim nastupima, tako da je neizostavni član našeg kvarteta – počela je od istorije sastava Dinamika, Katarina Ranić Čavić, a o postupku na koji nastaju njihove kompozicije rekla je:

Katarina Ranić“Prvo i najvažnije je da se napravi repertoar u skladu sa našom muzičkom predstavom šta Dinamika može da ponudi publici koja je željna nečeg novog. U odnosu na taj repertoar prave se matrice, i kada su u potpunosti srede, radimo svako za sebe, svako na svom instrumentu i svoju deonicu.

Krećemo se u svim muzičkim žanrovima, a naše deonice su popuno unikatne, zapisane i nadam se da će jednog dana iz toga proizići i glavna ideja – da Dinamika otvori svoju školu  gde će se od klasike: Mocarta, Baha… pa do savremene muzike stvarati i širiti originalan repertoar.”

 

Ko je taj ko ima zaduženje da “raspiše” kompozicije koje izvodite?

“Za sada mi to radimo sami, potpuno sami. Sledeća etapa u našem radu je da stvaramo i sviramo potpuno autorsku muziku , potpuno autenitičnu, koja neće biti varijacija ili remiks , ili obrada, kako se to već zove. Gledaćemo da to bude u stilu naših etno motiva, i nadam se da će to uskoro biti ponuđeno na jednom od naših koncerata.”

Odgovarajući na pitanje o školovanjima  klasičnog muzičara, budući da su svi članovi kvareta Dinamika završili muzičke akademije kod nas i u inostranstvu  koje u najvećem jeste u domenu obrasca, i težnje većine talentovanih individualaca da prevaziđu stege koje takvo školovanje nameće njihovim muzičkim mogućnostima, Katarina je odgovorila:

“Mislim da svako od nas, individualno, dođe do tog momenta kada poželi  slobodu, ali da li će je otkriti , to je drugo pitanje, a nekada i splet slučajnosti. Lično sam tu slobodu otkrila u sebi još za vreme studija . Studirala sam paralelno u Beogradu i Nemačkoj, i imala sam priliku da se srećem sa zaista renomiranim, svetski poznatim dirigentima, kompozitorima, solistima..Konkretno, govorim o nekom kao što je  Leonid Bernštajn, i na jednom divnom muzičkom druženju na kome bilo je reči o tome,( to je bila tema njegovog obraćanja nama, studentima) , tako da sam od tada, od 90 tih godina počela razmišljanja na tu temu. Uz klasičan pristup, najklasičniji moguć moguće je napraviti drugi pristup, osavremeniti, napraviti neki izlazak iz tih “ramova”, tako da je tada i nastala Dinamika, kao ideja, tako da je sve to, od klasičnog obrazovanja do danas, samo- moj razvojni put.”

 

Razlika u sviranju na akustičnim i elektronskim instrumentima

“Razlika u tehnici ne postoji, kaže Katarina Ranić. Jedino što je kod obe vrste instrumenata bitno je kvalitet: kvalitetniji instrument dozvoljava slobodniji pristup, isto kao i akustični, jedan “ulazak” u instrumente, stvaranje boje, dinamike… Na našim nastupima praktikujemo, a već smo pripremili za “Muzičke jeseni”u Jagodini da ćemo pola koncerta, jedan deo repertoara svirati na akustičnim, a drugi deo na električnim instrumentima. To će biti i jedna stepenica iznad na našem koncertiranju gde ćemo publici ponuditi još jednu vrstu užitka.”

 

Skrnavljenje tradicije ili muzika u skladu s vremenom

Postoji mišljenje jednog dela i izvođača i publike da je ovakve vrsta interpretiranja klasične muzike u stvari manje vredna nego tadicionalan akustičarski način izvođenja, a najčešće teze ovakvih kritičara su da se radi o skrnavljenju tradicije, modi ili čak “podvlačenju publici”, pa me zanima kako Vi reagujete na ovakva prozivanja?

“Vidite da publika odlično reaguje. To je muzika današnjeg doba, i mislim da je to jedno prestrogo mišljenje ljudi koji nisu našli slobodu o kojoj smo maločas pričali. Ova vrsta muzike ne može nikako biti  “podvlačenje” publici, jer mi kao izvođači moramo ići u korak s vremenom. To ne znači da treba, i da možemo da zaboravimo na naše klasične korene uz koje smo školovani. Osnovne studije školovanja smo završavali u našoj zemlji, odlazili smo dalje na usavršavanje , magistrature, ali smo se opet vratili u našu zemlju, da bi upravo uradili nešto novo. Ljudima treba promena. Tu promenu samo treba umeti dozirati na kvalitetan način. Ne mislim da je to nikakvo skrnavljenje nečega što u muzici možemo nazvati tradicijom. Ta tradicija se na ovaj način i neguje, ali i usavršava ka daljem stupnju. Ne možemo se zaustaviti na nečem što je davno stvoreno i smatrari da je tu kraj i da dalje nema.”

 

Šta bi bilo da je Mocart imao električnu violinu?

Katarinin suprug, Bogdan Čavić je takođe diplomirani violinista školovan u Austriji, a na uvod:  da li je ovo što oni rade odgovor na potrebe savremene publike, dobili smo odgovor:

“Naravno, ali ne samo odgovor na potrebe savremene publike, već je i potrebno da se traže neki novi putevi . Ovo jeste jedan od momentalno aktuelnijih, ne samo kod nas, nego i i na globalnom nivou , trendova kao što je Geret i drugi ozbiljni klasični muzičari. Kao jedan od  inicijatora cele priče, jer sam godinama svirao klasičnu muziku, ali i džez, eksperimentisao sa elektronskim violinama itd. pa se iz svega toga pokrenuo jedan pravac. U svemu tome, dosadno mi je bilo da nastupam sam , i ne bih više nikad nastupao sam, ni kao violinista, tako da se sve poklopilo u tom razvojnom putu iz koga je nastala Dinamika. Bez obzira na sve to što se karakteriše kao „skrnavljenje“, mislim da i ondašnji kompozitori, da su imali sve ove tehničke mogućnosti, sigurno bi sve to što su radili, radili mnogo drugačije, približno ovome što mi izvodimo, tako da smatram da je sve to o.k. i da pripada ovom vremenu. Ne diramo klasične muzičare, oni neka rade svoj posao, to je potrebno. Potrebno je da postoji neka tradicija, za koju ne znam ni da li imamo, ni da li smo je nekad imali, a u današnjem svetu smatram da je ljudima bolje ponuditi muziku i stilove muzike koje postoje na nekom drugom nivou u velikom izdanju.”

Rekli ste da Vam je bilo „dosadno da svirate sami“, a činjenica je da je jako teško napraviti kamerni sastav imajući u vidu da treba okupiti ljude različitog temperamenta, stila , različite instrumente po kvalitetu. Kako je kod prošlo to sastavljanje ili – „biranje“?

DJ Grappeli“Nismo se „birali“ na onaj klasičan način, već je to sklop različitih okolnosti. Moja supruga i ja smo krenuli sa tim, prvo kao duo, pa nam se priključio još jedan kolega koji večeras nije s nama, Sanja nas je srela na jednom sajmu pa je od tada sa nama, Vlada je već radio sa svojim „Infinitty“ kvintetom i koji ima jedan put od čisto klasičnog dela, Sanja je imala violončelo kvartet, znači da su svi radili, ne samo klasičnu muziku, već i obrade različitih kompozicija na svoj način. Ovo nije eksprimentalna muzika, već muzika koja je poznata, samo drugačijeg pristupa. Naravno, ne kažem da nema, postoji i jedan komercijalni momenat, što je i potrebno. Mi nismo toliko veliki, ali i slavni operski pevači, veliki muzičari sviraju na velikim binama, ali ne sviraju samo klasiku, već i druge stvari, na primer su nam Tri tenora, Vanesa Mej, Geret, Two cellos i sl. Ako budem imao utisak da se to što radimo ljudima ne dopada, ni sam neću imati želju da to dalje radim.”

Posao više kojim se bavi Bogdan Čavić jeste di džejing za koji je osnovao i agenciju,  o kojoj kaže:

“Bavim se mobilnim di džejingom, a taj sistem sam preneo iz Austrije gde isto imamo agenciju – jedan moj prijatelj, a ja sam to doneo u Srbiju, po uzoru jedan na jedna, i to je takođe put kojim želim da omogućim ljudima kvalitetnu muziku. Naravno, ima poteškoća, jer ljudi kod nas to ne prihvataju baš previše. Razlog je što naši ljudi ne shvataju šta sve može jedan disk džokej da im priredi u noći nastupa, i tu smatram da kaskamo za ostatkom sveta. To su te neke motivacije koje su me naterale da kažem: u redu, hoću da radim moj posao ovde, nako 30 godina života provedenog u inostranstvu gde od ovih stvari može da se živi, samo što ovde moraju da se traže različiti putevi koji dovode do nekog prihvatljivog nivoa ezgistencije.

 

Izvor: Pasaž – portal za kulturu i društvo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *