TIŠINA-NE UMEM DA PRIČAM O LJUBAVI KAO ŠTO SU NEKI NOTAMA PISALI O NJOJ LUDVIG VAN BETOVEN I FRANC ŠUBERT

U noći punog meseca Tišina je otvorila je oči. Kraj nje je sedeo Zvuk, Nemac flamanskog porekla. U Beč je stigao godinu dana nakon Mocartove smrti. Bio je dete. Tragao je za muzikom. Muziku je našao, sluh je izgubio. Sećanje na njega i eho koji je ostavio u njemu, prelili su se u note ispisivane na notnom sistemu. Nizao je sonate, koncerte i simfonije. Nizao je i čaše prelivene alkoholom. Prezir prema vlastima, višak crnih misli i nedostatak sluha obeležili su život čoveka koji je Tišini i čovećanstvu podario Devetu simfoniju, u njoj i Odu radosti koja optimizmom veliča ujedinjenje čovečanstva.Tišina je posmatrala Mesec, slušala njegovu sonatu. Bio je čaroban koliko i sonata. Kraj  nje je sedeo Betoven jednako nesrećan u svojoj tišini.

-Šta radiš Betovene?

-Komponujem?

-Kako kamponuješ kada ne čuješ?

-Kako razgovarš sa mnom kada ne čuješ?

-Čitam ti sa usana.

-Ja čitam stvarnost. Gledam je očima, upijam emocijama, komponujem dušom.  Ja vidim zvuk. On ima svoju boju. Sve te boje i nijanse obojile su moje pamćenje i sluh. Sluh sam izgubio… ostale su boje. Koje boje su tvoji zvuci?

-Moji zvuci nemaju boju. Ja nisam izgubila sluh, ja ga nikada nisam ni imala. Ja dodirujem stvarnost i bojim je maštom.

-Koje boje je tvoja mašta?

-Zavisi šta vidim kada zatvorim oči.

-Zatvori oči i reci mi šta vidiš.

-Vidim mesečinu i pod njom Zvuk i sebe. Miluje me i šapuće na uvo. Priča mi o sreći. Nebo je sivo, Mesec je plav, noć je srebrna, Zvuk je beo. Volela bih da zauvek ostane kraj mene. Volela bih da ga dotaknem, zagrlim i zaboravim na tišinu.

Mesečina se naslonila na Tišinu.

-Tišino, ko je Zvuk?

-Ti Betovene.

Betoven je sonatom zagrlio Tišinu.

-Čuješ li me?

-Da. Ti si beo, noć je srebrna. Betovene, šta je crno?

-Buka, buka je crna. U tome je razlika između tvoje i moje tišine. U tvojoj nečujnoj tami nema crne, u mojoj ona još odzvanja, boji je. Mala si ti još…Beži od nje…pomrači će  ti maštu.

-Kako da je prepoznam?

-Čitaj sa usana.

-Šta još mogu da pročitam sa usana?

-Glas.

-Koje je boje glas?

-Zavisi čiji je i šta vidiš kada zatvoriš oči.

Zaspala je na klupi pod vedrim nebom. Mesec je šaputao sonatu, Tišina Mesecu svoju simfoniju. Privijena uz sebe i Betovena, Tišina je   ispisivala  svoju nečujnu priču o odrastanju u svetu tišine i muzike. Obojila ih  je notama koje su ispisali on i mnogi pre njega. Betoven je slušao. Oboje su utonuli u snove obavijene dugom.

LUDVIG VAN BETOVEN (1770-1827) bio je sin Johana van Betovena, nemca flamanskog porekla. Rođen je u Bonu u porodici koja se generacijama bavila muzikom. Bio je plahovite naravi, prema nekim izvorima bolovao od manično depresivne neuroze. Betoven je bio voljen među prijateljima koji su mu pružili nesebičnu pomoć u trenucima bolesti. Prekidao je svoje muziciranje ukoliko ga publika nije pratila sa očekivanom pažnjom. Ispoljavao je netrpeljivost prema vlastima, socijalnim razlikama. Sa nepunih dvadesetšest godina Betoven je počeo gubiti sluh zbog čega je morao prekinuti karijeru pijaniste. Tonuo je u svet tišine koji je sve teže podnosio. Iz takve tišine ispunjene zvucima unutar duše velikog Betovena, nastala su njegova remek dela. Prepustio se komponovanju ali i preteranom konzumiranju aklohola, izolovao od okruženja i povukao u sebe. Jedno od najvećih dostignoća kompozitora lišenog sluha je Simfonija br. 9. Nemački pesnik Fridrih Šiler napisao je Odu radosti koja propagira ujedinjenje čovečanstva. Betoven ju je uvrstio u četvrti stav svoje devete simfonije, nakon čega je postala poznata. Njegovoj sahrani je prisustvovalo više od 30 000 ljudi.On je jedan od retkih ako ne i jedini kompozitor toga vremena čiji su lik i delo bili cenjeni za života.

 

U večiti san Betovena je ispratila Tišina oslonjena na Šuberta koji ga je voleo koliko i ona sama. Šubert ga   je nosio na svojim rukama, baš kao što je tim istim rukama on stvarao svoja dela oslonjen na inspiraciju zvanu Betoven. Dok su ga ispraćali, Šubert je  šapnuo  Tišini :

-Betovenov Gudački kvartet 14 u cis-molu, Op.131.

Tišina je zapamtila taj šapat.

Ostala je bez Betovena sa kojim je maštom bojila stvarnost i svet tišine u kome su oboje živeli. Prepustila se  notama novog prijatelja, siromašnog čoveka bogatog delima.

Lepa, mlada, ljubavi željna Tišina ukrala  je Šubertovu serenadu za sebe i svoju dušu. Želela je da je neko voli notama i zvukom, dodiruje bez reči, dodirom kaže više nego glasom, jer glas Tišina nije čula.

Ponela je serenadu na obalu Dunava. Sela je kraj njega, gledala ga lepog i plavog. Zatvorila je oči grejana blagim prolećem. Prišao je Glas. Sasvim običan, lep, nežan. Nečujno se spuštao sa Sunca, preskako je oblake i čuvao zvezde skupljene sa neba. Sijale su ispod karnera njegove košulje. Bilo ih je koliko i nota Šubertove serenade. Seo je kraj Tišine i šapnuo:

-Doneo sam ti parče neba.

Dodirnuo je, poljubio, voleo. Zvezde su se rasule. Tišina je osetila ljubav, na sebi i u sebi. Tišina i Glas su se voleli na obali plavog Dunava pod crvenim  Suncem. Glas je obojio tišinu bojom sreće.

U suton istog dana, nebo je pokupilo zvezde.

Te noći pod srebrnom mesečinom, Tišina je serenadu vratila Šubertu. Njegova je. Pozajmiće je nekada… ponovo. Samo on zna kome ju je napisao. Glas i Tišina će čuvati tajnu o serenadi kojom su obojili Dunav. Glas je otplovio rekom koja ga je odnela nekim drugim obalama.

Samo Šubert zna zašto nikada nije završio svoju Nedovršenu simfoniju. Možda znaju njegovi prijatelji, umetnici kojima je svirao svoje kompozicije na Šubertijadama? Tišina je znala da ni ona svoju simfoniju nije završila.

„Ovdje je smrt sahranila veliko bogatstvo, ali i još veće nade. Tu leži Franz Schubert, rođen 31. januara 1797., umro 19. novembra 1828. godine, tek 31 godinu star“.

Devetnaestog novembra 1828. preminuo je Franc Šubert. Poslednje delo koje je bolešću izmučen želeo da čuje bio je Betovenov Gudački kvartet br.40 u cis-molu. Tišina ga je odsvirala. Na lični zahtev sahranjen je kraj Betovena na seoskom groblju u Veringu. Tišina je stajala između njih.

Betoven i Šubert su premešteni 1888. godine u središnje bečko groblje. Počivaju kraj Johana Štrausa i Johanesa Bramsa.

Koliko muzike na jednom mestu, koliko ljubavi u njihovim delima. Tišina se zahvalila bečkim prijateljima i zauvek napustila grad kompozitora, opere, Dunava, dvoraca, baroka….Nastavila je potragu za svojim Zvukom, Glasom, ljubavi na obalama nekih drugih reka i klupama drugih gradova.

FRANC ŠUBERT ( 1797-1828) austrijski kompozitor gajio je veliko poštovalje i divljenje prema liku i delu Ludviga van Betovena. Kada je Betoven preminuo nosio je njegov kovčeg na sahrani. Bio je omiljen u umetničkim krugovim Beča tog vremena među kojima je najmanje bilo kompozitora. Priređivali su privatne koncerte poznate kao Šubertijade na kojima su izvođene njegove kompozicije.  Preminuo je u 31 godini života ostavivši iza sebe bogat muzički opus i  Nedovršenu simfoniju. Za života njegovo muzičko stvaralaštvo nije dobilo zasluženo priznanje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *