ANTONIO VIVALDI-CRVENI SVEŠTENIK

Moja godišnja doba su ista. Nižu se ustaljenim redosledom, ponavljaju, promiču kraj mene. Traju sve kraće. Beže mi. Volela bih da ih osetim Vivaldijevim tonovima. Uhvatim ponekad trag njihovog postojanja između stanica i prodavnica. Omirišem ih povremeno  plućima grada, pokvasim prste u moru Beograda, ugrejem se na suncu neke južne plaže. Prevozim se  irvasima sa strpljenjem u rancu. Čekam da očiste sneg. Tanak je led po kome koračam, padam. Ovaj grad ima samo tragove godišnjih doba.

Tišina je plovila  gondolom kraj Mikelanđela Buonarotija i Karavađa. U ruci je držala dragi kamen iz Portugalije. Svi ludaci su tvrdoglavi, neki ljudi nisu tvrdoglavi, dakle, neki ljudi nisu ludaci. Želja za ludakom koji svira za Tišinu, vodila ju je kanalima Venecije.

„Nevesta mora“ i njenih 118 malih ostrva, krili su dečaka riđe kose, Crvenog sveštenika. Promicala  je kraj posetioca pristiglih iz evropskih prestonica na izložbe, koncerte, karnevale. U mnoštvu maski koje su krila mračna lica i raskalašne osmehe, zavodljive poglede, Tišina je tražila zvuk prirode oslikan notama. Barok i Vivaldi su joj ga nudili.

Pozdravila se sa svojim saputnicima iz crne gondole i ušetala u sirotište Pieta. U njemu je zajedno sa vanbračnim ćerkama bogatih stanovnika Venecije i retkih, manje bogatih napuštenih devojčica, učila da svira violinu od stasalog Vivaldija riđe kose.

Tišina nije čula. Tišina je slušala. Pustom prostorijom prelamali su se zvuci kiše koja se slivala niz zamagljeni prozor. Posmatrala je uplakano staklo. Bila je hladna noć kao svaka druga noć njenog tihog detinjstva. Kroz maglu je utonula u san. Anđeo  plave kose, dinamičnim zvukom violine razgrnuo je maglu zvucima Vivaldijevog proleća.

Naredne večeri Tišina je ispisala novu notu kraj violinskog ključa. Svetlost je obasjala notni sistem kraj njenog jastuka. Notama je opisivala zelene drvorede i prozračna jezera, bistra svitanja i suton obasjan mladim mesecom. Vreli letnji dani isctrali su note na žutoj hartiji kraj njenog jastuka. Život se kretao pred njom, ona ga je pratila.

Vivaldi je napustio Veneciju i jednu od učenica pevanja u koju je bio zaljubljen. Za sobom je ostavio četiri godišnja doba, prekore crkvenih vlasti i otišao u Beč. Bogat muzički opus i smrt u siromaštvu ispratili su ga u istoriju. Tišinu je iz Venecije ispratila violina.

Dragi Vivaldi,

Rođena sam u proleće. Mislim da je bilo lepo i mirisno, baš kao tvoje. Ne sećam ga se, nisam ga čula. Odrastala sam u leto. Mirisa se sećam, zvukova ne. Čeka me jesen. Čujem samo sebe i tebe. Plašim se zime. Znam da će doći i doneti belinu i tišinu. Život su četiri godišnja doba. Propustila sam neka.  Dragi  Vivaldi, hvala ti što si ih oslikao. Odlazim u  jeseni, preživeću zimu. 

Barok  je umetnički i kulturni period koji je nastao u Italiji. Proširio se po Evropi i njenim kolonijama. Trajao je od 1600. do 1750.godine. Naziv „barok“ ima dvojako poreklo. Mnogi smatraju da potiče od kamena nepravilnog oblika koji su koristili juveliri u Portugaliji. Prema drugom mišljenju dobio je naziv po četvrtom obliku druge figure sholastičkog silogizma.

Antonio Vivaldi (1678-1741) je dobio je nadimak „crveni sveštenik“ zbog svoje crvene kose. Vivaldi je bio učitelj violine, dirigovao je i komponovao muziku za učenice sirotišta Pieta (Ospitale della Pieta) u Veneciji. U njima su pretežno živela vanbračna deca koju su bogataši ovog grada ostavljali, ali je bilo i siromašne napuštene dece. Dominirale su devojčice, dečaka je bilo daleko manje. Tokom 18. veka brojni poštovaoci muzike i posetioci iz cele Evrope,  dolazili su u Veneciju da bi posetili jedno od sirotišta i prisustvovali nastupima njihovih ženskih horova, čuli glasove malih anđela. Muzički genije Antonio Vivaldi ih je stvorio.  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *